Aktuelna tema kod poslodavaca poslednjih godina jeste rešavanje problema zloupotrebe bolovanja od strane zaposlenih. Sa druge strane, međutim, postoji i problem da zaposleni bolovanje zapravo i ne koriste u slučajevima kada je to potrebno, već biraju da u te svrhe koriste slobodne dane.
Ipak, dok poslodavci zahtevaju veću kontrolu u ovoj oblasti, a zaposleni veća prava i zaštitu, ostaje pitanje da li bi i poslodavci i zaposleni trebalo da se oslone samo na savesnost druge strane, ili postoje drugi mehanizmi koji mogu da spreče potencijalne zloupotrebe sa obe strane. Drugim rečima, da li ostaje samo da se zaposleni nadaju da će poslodavac imati razumevanja za privremenu sprečenost za rad zaposlenog bez obzira na njeno trajanje, a poslodavci da se nadaju da će zaposleni postupati savesno pri izvršavanju svojih radnih obaveza te da prava iz zdravstvenog osiguranja neće koristiti u slučaju da nisu ispunjeni uslovi za isto? Ili je zapravo zakonodavac predvideo određene mehanizme koji omogućavaju da se dokaže da je došlo do zloupotrebe privremene sprečenosti za rad?
Šta se podrazumeva pod zloupotrebom bolovanja?
U skladu sa Zakonom o radu[1] termin bolovanje predstavlja privremenu sprečenost za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, i ovaj zakon prvenstveno reguliše obavezu obaveštavanja poslodavca od strane zaposlenog da je došlo do privremene sprečenosti za rad.
Zloupotreba odsustva zbog privremene sprečenosti za rad predstavlja povredu radne discipline i osnov za otkazivanje ugovora o radu shodno članu 179. stav 3. tačka 3. Zakona o radu. Zakon o radu ne precizira šta se pod pojmom zloupotrebe bolovanja zapravo podrazumeva, ali to svakako ne bi ni bilo moguće, jer sve zavisi od slučaja do slučaja. Najpre, sve zavisi od vrste sprečenosti za rad, a potom i samog radnog mesta, pa bi ono što se u jednoj situaciji ne bi smatralo zloupotrebom, u drugoj situaciji moglo da bude utvrđeno kao zloupotreba prava na bolovanje.
U tom smislu zakonodavac je ostavio sudovima da prema činjeničnom stanju u datom postupku utvrde da li je došlo do zloupotrebe prava na bolovanje ili ne.
Sudska praksa je donekle zauzela stavove u pogledu određenih pitanja u vezi sa pravom na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad, pa je tako Vrhovni kasacioni sud Republike Srbije („VKS“) zauzeo stav šta se može smatrati zloupotrebom privremene sprečenosti za rad:
Zloupotreba privremene sprečenosti za rad nastaje korišćenjem bolovanja u vreme kada zaposleni nije bolestan i kada je sposoban za rad ali istovremeno i kada se tokom privremene sprečenosti za rad ponaša suprotno propisanoj terapiji, obavezi mirovanja i sl.[2]
Pod zloupotrebom bolovanja podrazumeva se obavljanje posla kojim zaposleni sprečava svoje ozdravljenje, odnosno pogoršava svoje zdravstveno stanje i time utiče na produženje bolovanja.[3]
Prosto rečeno, ako zaposleni simulira bolest, povredu ili zdravstveno stanje, ili pak svojim radnjama na direktan ili indirektan način sprečava svoje ozdravljenje i time utiče na produženje bolovanja, takve radnje zaposlenog predstavljaju zloupotrebu bolovanja.
Koje situacije se mogu smatrati zloupotrebom?
Prva situacija koju VKS navodi relativno jednostavno zvuči i odnosi se na slučaj kada zaposleni nije bolestan i kada je sposoban za rad,a koristi odsustvo sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, npr. radi obavljanja drugih poslova.
Ovo je najčešće situacija kada se zapravo utvrdi da zaposleni obavlja rad za drugog poslodavaca ili tzv. rad na crno.
U tom pogledu VKS je u svojoj odluci[4] ukazao i da se ima smatrati da je zaposleni koristio bolovanje suprotno razlozima i ciljevima zbog kojih je odobreno u situaciji kad je zaposleni u dužem periodu tokom otvorenog bolovanja obavljao u drugom gradu rad istovrstan poslovima na koje je raspoređen kod poslodavca, a kojih je iz opravdanih zdravstvenih razloga bio oslobođen. Konkretno, zaposleni je zatečen kako vrši obuke zaposlenih u drugom gradu, dok je bio upućen na bolovanje radi medikamentozne i fizikalne terapije, što je sud potvrdio kao zloupotrebu.
Druga situacija, „kada se zaposleni tokom privremene sprečenosti za rad ponaša suprotno propisanoj terapiji, obavezi mirovanja“ relativno je složenija, i otvara druga pitanja, poput toga kakvo je to ponašanje i kako utvrditi da se zaposleni ponaša suprotno terapiji.
Vrhovni kasacioni sud je u tom smislu zauzeo i stav da obavljanje određenih aktivnosti, poput sedenja u kafani ili putovanja van mesta prebivališta, a tokom privremene sprečenosti za rad, ne znači automatski i zloupotrebu prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad.
Ne postoji zloupotreba bolovanja kada radnik za vreme bolovanja obavlja određene aktivnosti kojima ne sprečava svoje ozdravljenje i ne pogoršava zdravstveno stanje. U konkretnom slučaju, tužilac time što je sedeo u kafani nije zloupotrebio pravo na korišćenje bolovanja, s obzirom na prirodu bolesti od koje boluje, koja terapija ne iziskuje izolaciju i odsustvo komunikacije, te je utvrđeno da tužilac takvom aktivnošću nije sprečio svoje ozdravljenje ni pogoršao svoje zdravstveno stanje.
Ovo je relativno poznat slučaj, u kome je zaposleni za vreme trajanja privremene sprečenosti za rad zatečen u kafani, dok je stav sudova u predmetnom postupku bio da zaposleni time ne sprečava svoje ozdravljenje i ne pogoršava zdravstveno stanje, te da do zloupotrebe prava na odsustvo sa rad nije došlo.
VKS zauzeo je i stav i da se u određenom slučaju ne može smatrati da se putovanje van mesta prebivališta ima smatrati postupanjem suprotnim propisanoj terapiji imajući u vidu prirodu bolesti te činjenice da ista ne zahteva ograničeno kretanje, mirovanje ili ležanje. Ipak u tom slučaju, ukoliko zaposleni nije pribavio dozvole stručnog medicinskog organa matične filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje za napuštanje mesta prebivališta, to može biti razlog da se zahteva povraćaj isplaćenih sredstava od zaposlenog. Međutim, VKS je ovde zaključio da gubitak prava na ostvarivanje naknade zarade za vreme privremene sprečenosti iz Fonda zdravstvenog osiguranja ne znači da je time došlo i do zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad.
Posmatrajući predmetne slučajeve i navedeno činjenično stanje, čini se da poslodavac mora da bude veoma oprezan pri otkazivanju ugovora o radu po osnovu zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad, te da čak i u situaciji kada sve ukazuje na zloupotrebu mora voditi računa o tome šta je zapravo terapijom lekara zaposlenom propisano. Dakle, bitno je da poslodavac činjenično stanje sagleda objektivno, koliko god to možda bilo teško.
Sa druge strane, poslodavac od zaposlenog dobija Potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad i Izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad, tzv. doznake, te je lišen mogućnosti da se uopšte upozna sa terapijom koja je propisana zaposlenom i na osnovu toga postupi pravilno u datom slučaju.
Shodno navedenom, kako bi se pravilno sproveo postupak za utvrđivanje povrede privremene sprečenosti za rad, neophodno je držati se zakonske procedure i potražiti stručnu pravnu pomoć koju vam mogu dati advokati sa iskustvom u predmetnoj oblasti i u radnim sporovima. Postupanje poslodavca suprotno zakonskoj proceduri može se od strane sudova protumačiti kao preterano zadiranje u privatnost zaposlenog, te kršenje načela o zaštiti dostojanstva zaposlenog na radu, ali i kao zloupotreba prava na otkaz ugovora o radu, što je čest slučaj iz sudske prakse.
NASTAVIĆE SE…
[1] “Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje
[2] Presuda Rev2 1448/08 od dana 17.09.2008. godine
[3] Rešenje Rev2 30/2015 od dana 22.04.2015. godine
[4] Presuda VKS, Rev2 1752/2015 od 10.11.2016. godine
