Kada govorimo o akcionarskim društvima, prva asocijacija bi bila da je to tipično društvo kapitala. Međutim pokušajmo da budemo precizniji i da akcionarsko društvo definišemo kao društvo čiji je osnovni kapital podeljen na akcije, koje ima jedan ili više akcionara koji ne odgovaraju za obaveze društva.
U ovoj definiciji se ogleda specifičnost akcionarskih društava, odnosno to da u njegovom osnivanju, funkcionisanju i prestanku ne dominira lični element nego kapital, odnosno da se ne pridaje apsolutno nikakav značaj pitanju ko su imaoci akcija, pa se, nastupanjem činjenice smrti imaoca (ako se radi o fizičkom licu) ili prestanka njegovog postojanja (kada je u pitanju pravno lice) ili prodaje, odnosno prenosa akcije, samo vrši zamena akcionara.
Takođe, kada govorimo o akcionarskim društvima, ukazujemo da postoje javna (prema ranijem zakonu – otvorena) akcionarska društva čije su akcije uključene u trgovanje na regulisanom tržištu, odnosno MTP[1] u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala, i akcionarska društava koja su po svojoj vlasničkoj strukturi “privatnog” karaktera (prema ranijem zakonu – zatvorena). U daljem tekstu osvrnućemo se samo na odredbe o javnim akcionarskim društvima, budući da su i najčešća pravna forma akcionarskih društava u praksi.
Q: Danas u Republici Srbiji u formi akcionarskih društava posluje svega oko 1% od svih aktivnih privrednih društava, pa ovako sagledano činjenično stanje neminovno nameće pitanje zašto ih nema više?
Odgovor na ovo pitanje možemo najpre potražiti analizom trenutno aktivnih akcionarskih društava, odnosno uvidom u to kojom privrednom delatnošću se oni bave što nas dovodi do zaključka da je to u najvećem delu bankocentričan i brokersko – dilerski sistem, gde, naravno, dodajemo i osiguravajuća društva, a da ostatak posluje u formi akcionarskih društava jedino kao rezultat privatizacije i u malom broju kao nejavno (zatvoreno) akcionarsko društvo.
Kada sve to sagledamo kroz prizmu imperativnih propisa iz oblasti tržišta kapitala, osiguranja i bankarskog poslovanja, koji ovu formu propisuju kao obaveznu, ovo bi značilo da u praksi u formi akcionarskih društava uglavnom posluju ona društva, koja su zakonom obavezna da budu osnovana u ovoj formi, ili je postupak privatizacije prinudno obavezivao da privatizovana društva budu u formi otvorenih akcionarskih društava. Da nije propisa koji obavezuju pojedina društva da budu organizovana u formi akcionarskog društva, broj otvorenih akcionarskih društava u Republici Srbiji bi bio drastično manji, ili bi postojao izuzetno mali broj zatvorenih akcionarskih društava.
Q: Pros and Cons?
Obeležja javnog (otvorenog) akcionarskog društva jesu ta da:
- može imati neograničen broj akcionara;
- može javnom ponudom, ili na bilo koji drugi javni način izdavati akcije na tržištu hartija od vrednosti;
- ne može osnivačkim aktom, ili statutom uvoditi ograničenja u prometu svojih akcija;
- svoj osnivački akt nikada ne može promeniti;
- nikada ne može smanjiti svoj osnovni kapital ispod zakonskog minimuma (osim izuzetno i to na privremeni period pod uslovom da istovremeno društvo poveća osnovni kapital, tako da on ne padne ispod zakonskog minimuma);
- ima obavezu da izveštava javnost, Komisiju za hartije od vrednosti, kao i Privredni registar o svim važnijim poslovnim i finansijskim događanjima.
Na ovako prethodno postavljen temelj javnih akcionarskih društava možemo istaknuti njihove najveće prednosti koje su:
1. pristup investitorima;
2. trajnost poslovanja;
3. ograničena odgovornost za akcionare;
4. slobodna prenosivost akcija;
5. centralizovano upravljanje;
6. sposobnost povećavanja kapitala putem javnog poziva;
7. ograničenje rizika za akcionare.
Možda i najveća prednost javnih akcionarskih društava jeste obaveza objavljivanja informacija i transparentnost poslovanja, koja ima za cilj da zaštiti investitore i da izgradi i očuva etiku poslovanja i savesno obavljanje privredne delatnost.
Ova obaveza znači da organizacija i praksa korporativnog upravljanja mora da obezbedi tačno i blagovremeno pružanje informacija o finansijskim ciljevima, poslovnoj strategiji, vlasničkoj strukturi, proceni rizika poslovanja, informacije o zaposlenima i drugim relevantnim podacima.
U pogledu transparentnosti poslovanja, ključni izvor ovih obaveza akcionarskih društava na prvom mestu jeste Zakon o tržištu kapitala, ali treba pomenuti i to da naše zakonodavstvo usvaja preporuke najbolje prakse koja je definisana direktivom Evropske Unije i to Direktive 2004/109 i njene izmene čije odredbe regulišu objavljivanje informacija, koje su reflektovane i u članovima Zakona o tržištu kapitala.
S druge strane, ta ista transparentnost predstavlja i jednu od mana akcionarskih društava, jer imaju obavezu dostavljanja podataka, dokumenata i finansijskih izveštaja. Dodatno, osnivanje jednog akcionarskog društva zahteva strogu administrativnu formalnost, kao i visoke pravne i druge troškove, a što se tiče poreskog tretmana ova društva su duplo oporezivana. Pored toga poslovanje akcionarskog društva zahteva složenu organizacionu strukturu, stalno usklađivanje s propisima o izveštavanju, profesionalno upravljanje i slično, a uz to da ne mogu smanjiti osnovni kapital ispod zakonskog minimuma..
Jedan od razloga zašto samo 1% privrednih subjekata u Republici Srbiji posluje u formi akcionarskih društava verovatno jeste i taj što je osnivanje akcionarskog društva komplikovanije u odnosu na osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću (“DOO“). S tim u vezi osvrnućemo se na postupak osnivanja akcionarskog društva, u odnosu na postupak osnivanja DOO, kako bismo na praktičnim i najčešćim primerima uvideli proceduru osnivanja ovih privrednih subjekata, što će nas možda dalje dovesti do uzroka trenutne situacije, odnosno do odgovora zašto se privredni subjekti češće odlučuju za pravnu formu društva sa ograničenom odgovornošću, i da li će to naposletku dovesti do neprimetnog nestanka istih u budućnosti.
Q: AD vs. DOO?
Ono što je zajedničko u postupcima osnivanja AD i DOO jeste da ih mogu osnovati kako domaća, tako i strana pravna i fizička lica (osnivači).
Međutim, ključne razlike između AD i DOO odnose se na minimalni iznos osnivačkog kapitala, korporativne akte, te složenost osnivanja i upravljanja.
Takođe, dodatne razlike se ogledaju i u tome:
- akcionari imaju pravo da učestvuje u dobiti društva u obliku dividende kada se donese odluka o podeli dividende, srazmerno vrednosti akcija koje poseduje, kojom prilikom se organizuje i dan dividende;
- kod akcionarskih društava obavezno se održava dan akcionara;
- kod akcionarskih društava postoje izvršni i neizvršni direktori, odnosno nezavisni direktor;
- što akcionari nemaju druge obaveze prema društvu, osim obaveze da uplate, na utvrđeni način, početnu cenu svih akcija koje su upisali;
- akcionarsko društvo ima obavezu da vrši reviziju finansijskih izveštaja;
- akcionarsko društvo ima obavezu objavljivanja informacija o finansijskim ciljevima, poslovnoj strategiji, vlasničkoj strukturi, proceni rizika poslovanja i drugim relevantnim podacima;
- kod akcionarskog društva se u slučaju postojanja tri ili više direktora mora formirati Odbor direktora.
Zakonom o privrednim društvima predviđeno je da akcionarsko društvo mora imati minimalni osnovni kapital u visini od 3.000.000,00 dinara, s tim što pre registracije društva akcionari koji osnivaju društvo dužni su da uplate, odnosno unesu uloge koji predstavljaju najmanje 25% osnovnog kapitala.
S druge strane za osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću osnovni kapital društva iznosi najmanje 100 dinara, osim ako je posebnim zakonom predviđen veći iznos osnovnog kapitala za društva koja obavljaju određene delatnosti, i može da bude uplaćen u roku od 5 godina od dana registracije društva.
Kada ovako sagledamo finansijske činjenice, nesporno se može uočiti jedan od važnijih razloga zbog čega postoji više aktivnih privrednih subjekata u formi društva sa ograničenom odgovornošću.
Dalje, za razliku od akcionarskog društva koje obavezno mora da ima statut društva, DOO je oslobođen te obaveze.
Kada je u pitanju složenost osnivanja društava, u slučaju društva sa ograničenom odgovornošću postupak se u najvećem broju slučajeva završava na jednom koraku, odnosno pred Agencijom za privredne registre, osim izuzetno, kada je moguće registrovati društvo sa ograničenom odgovornošću, ali je obavljanje privredne delatnosti uslovljeno prethodno dobijenom dozvolom za rad. Međutim, kada je u pitanju akcionarsko društvo, pre samog podnošenja registracione prijave osnivanja društva Agenciji za privredne registre, neophodno je pribaviti potvrdu kreditne institucije o uplaćenim akcijama u novcu, odnosno procenu ovlašćenog procenjivača vrednosti nenovčanog uloga ili potvrdu nadležnog organa o proceni vrednosti nenovčanog uloga u skladu sa zakonom.
Summa summarum
Značajne razlike postoje i nakon osnivanja jedne, odnosno druge pravne forme društva, što se ogleda kako u finansijskom, tako i u administrativnom smislu, imajući u vidu da akcionarska društva podležu izuzetno strogim administrativnim procedurama, odnosno da njihovo osnivanje nije ni jeftino, ni jednostavno, što za društva sa ograničenom odgovornošću nije slučaj.
Kako je efektivni trošak upravljanja društvom sa ograničenom odgovornošću daleko manji od upravljanja akcionarskim društvom, trenutno stanje na tržištu nesumnjivo samo verno prikazuje odnos ponude i potražnje, odnosno da je osnivačima daleko jednostavnije da češće posluju u formi društva sa ograničenom odgovornošću, nego u formi akcionarskog društva.
Međutim, posmatrano na duže staze, akcionarska društva baš zbog svoje transparentnosti i složenosti, te nadzora poslovanja kojem su podvrgnuta donose mnogo više reputacionog faktora u odnosu na DOO. Ovo pogotovo u situaciji kada su akcije listirane na berzi, pa se njima još i trguje.
S druge strane, akcionarska društva se neretko osnivaju u državama sa razvijenijim privredama i berzama, gde je protok kapitala češći i obimniji. Na tržištu Republike Srbije akcionarska društva, ne računajući banke i osiguravajuća društva, ipak predstavljaju jedan vid avangarde, a tendencija stagniranja u pogledu broja ovih društava jeste nešto što je realnost.
[1] Multilateralna trgovačka platforma
