Šta se dešava kada država koja je obećala da će štititi investicije stranih ulagača postane njihova najveća prepreka? Vođenje investicionih sporova pokazalo se kao izuzetno efikasan način rešavanja sporova u kojima se kao jedan od učesnika postupka javlja države, ili čak preduzeće pod kontrolom države, dok je drugi učesnik – strani ulagač.
Budući da je poslednjih godina sve prisutniji trend da države u nacionalnoj ekonomiji nastupaju kao komercijalni učesnik, sve češće su i situacije u kojima se država postavlja kao ravnopravni igrač tržišne utakmice. Od početka ovog trenda, stručnjaci za pravo i privredu sa rezervom su gledali na državu kao komercijalnog učesnika, očekujući naročite poteškoće na planu zaštite prava privatnog lica, koje ulazi u poslovni poduhvat sa državom.
U tom smislu, postoji opravdana bojazan da sudski postupci u sporovima između privatnih lica i države kao komercijalnog aktera, ne bi uvek bili sasvim pravični pred državnim sudovima. Naročito se ova problematika javlja kada su u pitanju strana ulaganja, tačnije rečeno odnosi koji nastaju između države i stranog investitora.
Kao alternativa rešavanju spora pred državnim sudovima, ulogu su preuzele specijalizovane institucionalne arbitraže za rešavanje investicionih sporova, ali i ad hoc arbitraže. Posebno se ističe Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova osnovan Vašingtonskom konvencijom – ICSID. Opravdano se postavlja pitanje, da li će se države složiti sa zasnivanjem nadležnosti arbitražnog tribunala, bilo da je reč o arbitraži pred ICSID-om ili ad hoc arbitraži?
Kako bi privukle strane ulagače, države su intenzivno pristupale zaključivanju bilateralnih sporazuma o zaštiti ulaganja stranih ulagača, takozvanih BIT-ova. Bilateralnim sporazumom zaključenim između dve države garantuje se pravičan tretman ulagačima iz jedne države potpisnice, koji investiraju na teritoriji druge države potpisnice.
Značaj BIT-a je u tome što omogućava stranim ulagačima da ostvaruju svoja prava pred međunarodnim forumom, čak i kada forum nije izričito propisan u konkretnom ugovoru između države i stranog ulagača.Takođe, spor se može povesti uvek kada strani ulagač nije imao pravičan tretman na teritoriji države domaćina, što posledično znači i u situacijama koje se ne tiču povrede konkretnog ugovora potpisanog između države domaćina i stranog ulagača, već u povredi pravičnog tretmana stranog ulagača.
Naša država zaključila je više od 50 bilateralnih sporazuma o zaštiti stranih ulaganja. Navedene ugovore Srbija je zaključila sa Kinom, Rusijom, u najvećem broju sa evropskim državama, između ostalog i sa državama u svom susedstvu kao što su, primera radi Makedonija i Bosna i Hercegovina.
U tom smislu, privredni subjekti registrovani na teritoriji Republike Srbije, koji su investirali na teritoriji neke od država sa kojima je Republika Srbija zaključila BIT, imaju posebnu zaštitu, predviđenu BIT-om, koju mogu ostvariti pred međunarodnim tribunalima.
Da bi se zasnovala nadležnost međunarodnog foruma na osnovu BIT-a, najčešće se traži da budu ispunjeni uslovi propisani takozvanim Salini testom, a koji podrazumevaju da je strani ulagača na teritoriji druge države izvršio investiciju koja podrazumeva ulaganje novca, da je time bilo planirano da se doprinese razvoju države domaćina, da je ulaganje izvršeno u ograničenom periodu, kao i da je strani ulagač snosio rizike u vezi sa uspehom investicije. Navedeni rizici se odnose na uobičajene poslovne rizike privrednih subjekata, a svakako ne na rizik od nepoštenog postupanja države na čijoj teritoriji se vrši ulaganje.
