Nakon što je dana 30. decembra 2024. godine u Službenom listu grada Beograda objavljena odluka kojom je usluga javnog linijskog prevoza na teritoriji grada Beograda besplatna počev od 1. januara 2025. godine, opravdano se nameće pitanje da li će poslodavci i dalje imati obavezu da zaposlenima isplaćuju naknade za prevoz i pod kojim uslovima.
U kratkom periodu pojavio se veći broj tumačenja i različitih stavova na ovu temu, te smatramo da je imperativno da nadležni organi i resorna ministarstva zauzmu zvaničan stav i daju precizne smernice i objašnjenja za postupanje u pogledu naknade troškova prevoza.
Iako se u ovom trenutku ne može sa sigurnošću govoriti o tome kako će ovo pitanje biti konačno regulisano, cilj teksta je kratak osvrt i analiza važeće zakonske regulative u odnosu na odluku o besplatnom javnom prevozu i predlog mogućih modaliteta postupanja za poslodavce, sve do donošenja zvanične odluke koja će razjasniti sva sporna pitanja.
Naime, Zakon o radu Republike Srbije u članu 118. stav 1. propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Odredbe zakona jasno postavljaju odgovornost i obavezu poslodavca u vezi sa naknadom troškova prevoza, kao i da se naknada troškova prevoza vezuje za javni prevoz samo u pogledu visine utvrđivanja te nadoknade, a ne i u pogledu obaveznosti iste. O tome su se izjasnile najviše sudske instance, pa tako Vrhovni sud u mišljenju iz 2022. godine zauzima stav da pravo na troškove prevoza pripada svim zaposlenima, bez obzira da li koriste javni prevoz, sopstveno vozilo ili na posao dolaze pešice, te da ovo pravo nije uslovljeno dokazivanjem stvarnih troškova.
Takođe, važno je napomenuti i to da član 8. stav 2. Zakona o radu omogućava poslodavcu da ugovorom o radu precizira dodatne pogodnosti, uključujući naknade za prevoz, koje nisu nužno predviđene zakonom. Ovaj član daje poslodavcu slobodu da, kroz ugovor o radu ili opšti akt kod poslodavca, predvidi uslove za isplatu nadoknade troškova prevoza.
Iako se na prvi pogled čini, a istovremeno i deo struke zastupa istovetan stav, da u situaciji kada je prevoz besplatan, kao što je to slučaj u Beogradu, zaposleni nemaju dodatne troškove prevoza, jer im je javni prevoz na raspolaganju bez naknade, te poslodavac nije dužan da plaća troškove prevoza jer oni jednostavno ne postoje za zaposlene, smatramo da je faktičko stanje ipak drugačije.
Ukoliko rezimiramo gore navedene zakonske odredbe i sudsku praksu, proizilazi da zaposleni nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza u Beogradu, već bi iznos i način isplate ove naknade trebalo utvrditi u skladu sa opštim aktima poslodavca, kao i ugovorima o radu, gde bi se autonomno utvrdio iznos naknade za zaposlene koji rade na teritoriji grada Beograda.
Podsećamo i da je članom 18. stav 1. tačka 1) Zakona o porezu na dohodak građana propisano da se ne plaća porez na zarade na primanja zaposlenog od poslodavca po osnovu naknade dokumentovanih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada – do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza, a najviše do 5.398 dinara mesečno, što može biti smernica poslodavcima i u odnosu na visinu naknade,
Zaključak je da zaposleni koji imaju dokumentovane troškove (u visini cene utrošenog goriva i slično) i dalje imaju pravo na nadoknadu tih troškova i odluka o besplatnom javnom prevozu ne utiče na njihov položaj, dakle dilema se odnosi na zaposlene koji su koristili isključivo javni prevoz, gde bi njihovo potpuno isključivanje moglo biti protumačeno i kao potencijalna diskriminacija u odnosu na zaposlene u drugim gradovima Srbije, kao i u odnosu na zaposlene koji ostvaruju pravo na naknadu po osnovu dokumentovanih troškova.
Umesto zaključka, autor teksta ističe da status zaposlenih koji su koristili javni prevoz i naknada troškova ostaje otvoreno pitanje, odnosno da u ovom trenutku ne postoji nedvosmislen odgovor.
Na poslodavcima je da svojim opštim aktima regulišu pitanje naknade prevoza svojim zaposlenima, u okvirima zakona, i u svetlu odluke o besplatnom javnom prevozu, pa tako poslodavci mogu optirati da zaposlenima naknadu troškova ne isplaćuju uz obrazloženje da stvarni troškovi prevoza više ne postoje, ili nastaviti da isplaćuju prevoz na način koji će preciznije definisati opštim aktima, a sve do zvaničnog stave nadležnih organa.
