Razvoj digitalnih tehnologija značajno je uticao na svakodnevnicu i način komunikacije, te je logično da digitalizacija zauzima sve važnije mesto u svim sferama života, pa tako i u pravu. U sudskoj praksi Republike Srbije sve češće se postavlja pitanje da li poruke sa aplikacija poput Vibera i WhatsAppa mogu biti priznate kao dokaz pred sudom. Svakodnevna upotreba elektronske komunikacije rezultirala je potrebom da se upotreba mejlova, prepiski sa društvenih mreža, snimaka, i sl. kao dokaza u sudskim postupcima pravno reguliše, s obzirom na opravdanu dilemu kako će sudovi ceniti takve dokaze, da li se isti mogu izjednačiti sa dokazima i dokumentacijom u papirnom obliku i na koji način ih tačno možemo inkorporisati u naš pravni sistem. Iako zakon ne reguliše izričito svaku vrstu digitalnog dokaza, važeći propisi i sudska praksa omogućavaju njihovu upotrebu pod određenim uslovima.
Pojam digitalnih dokaza u pravu Republike Srbije
Digitalni dokazi predstavljaju podatke sačuvane ili prenete u elektronskom obliku, a koji mogu biti od značaja za odlučivanje u sudskom postupku u smislu dokazivanja bitnih činjenica. U praksi se najčešće javljaju u obliku:
- poruka sa aplikacija za elektronsku komunikaciju (Viber, WhatsApp, Messenger),
- SMS poruka,
- elektronske pošte (mejlovi),
- snimaka ekrana (screenshot),
- podaci sa društvenih mreža
- audio i video zapisa.
U skladu sa Zakonom o parničnom postupku, Zakonom o krivičnom postupku i Zakonom o elektronskom dokumentu digitalni dokazi se mogu koristiti, ali je važno da su pribavljeni na zakonit način, s tim da sud slobodno ceni dokaze na osnovu svog uverenja, uzimajući u obzir njihovu zakonitost, verodostojnost i značaj za konkretan slučaj.
Da li se poruke sa Vibera i WhatsApp-a priznaju kao dokaz?
Sudska praksa u Republici Srbiji pokazuje da poruke sa Viber i WhatsApp aplikacija mogu biti priznate kao dokaz, ali njihova dokazna snaga zavisi od konkretnih okolnosti slučaja.
Sud prilikom ocene ovakvih dokaza posebno razmatra:
- da li je moguće utvrditi identitet pošiljaoca poruke,
- da li je sadržaj poruka autentičan i neizmenjen,
- da li je prikazan celokupan tok komunikacije,
- da li je dokaz pribavljen na zakonit način.
Sam snimak ekrana poruke, bez dodatnih dokaza, često nije dovoljan ukoliko druga strana ospori njegovu verodostojnost.
Dokazna snaga digitalnih poruka i sudska praksa
U slučajevima u kojima postoji spor oko autentičnosti poruka, sud može naložiti veštačenje mobilnog telefona ili drugog elektronskog uređaja, proveru metapodataka i istorije komunikacije, upoređivanje digitalnih poruka sa drugim dokazima u postupku.
Digitalni dokazi se u praksi često koriste u:
- parničnim postupcima (dugovi, ugovorni odnosi) kao dokaz posotojanja ili nepostojanja nekog odnosa/ činjenice,
- radnim sporovima (mobing, nezakonit otkaz) kao prepiska sa poslodavcem,
- porodičnim sporovima kao dokaz komunikacije između supružnika,
- krivičnim postupcima.
Zakonitost pribavljanja digitalnih dokaza
Jedan od ključnih uslova za prihvatanje digitalnih dokaza jeste zakonit način njihovog pribavljanja.
Dokazi pribavljeni neovlašćenim pristupom tuđem telefonu, nalogu ili komunikaciji mogu biti proglašeni nezakonitim i kao takvi isključeni iz postupka.
Sud u svakom konkretnom slučaju vrši balans između prava na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti i prava na pravično suđenje.
Zaključak
Digitalni dokazi mogu predstavljati dokaz pred sudom u Republici Srbiji, ali njihovo prihvatanje zavisi od autentičnosti, zakonitosti i načina na koji su prezentovani u postupku. Svaki slučaj zahteva individualnu pravnu analizu, uzimajući u obzir važeće propise i sudsku praksu, te je važno na vreme regulisati pravni okvir za njihovo korišćenje.
Za kraj
Za kraj izdvajamo i jedan zanimljiv slučaj koji je u digitalnoj eru ukazao na značaj regulisanja pravnog okvira za korišćenje digitalnih dokaza kako bi se izbegle nedoumice sa jedne strane, a sa druge strane omogućio korak sa savremenim trendovima.
Naime, poljoprivrednici iz Kanade koji redovno posluju, dogovorili su da će kupac poslati ponudu za zaključenje ugovora putem SMS poruke. Nakon prijema, prodavac je na istu odgovorio simbolom, emodžijem “palac gore” (u prevodu znak potvrde, odobravanje). Međutim, kada je došlo do momenta isporuke, a kupac nije dobio traženi proizvod, bilo je jasno da su ugovorne strane emodži tumačile na različite načine, kupac kao potvrdan odgovor na ugovor, a prodavac kao odgovor da je primio ponudu.
Sud je doneo odluku da je emodži (palac na gore) netradicionalno sredstvo za “potpisivanje” dokumenta, ali je, ipak, pod ovim okolnostima to bio valjan način za potpis“.
Ovakva pravna nedoumica koštala je gubitnika u sporu 82.000,00 kanadskih dolara, i još jednom pokazala sve veći značaj digitalnih dokaza u savremenom pravosuđu.
