Potrebne izmene i dopune Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama
U jeku pandemije COVID-19 virusa, privrede mnogih država stagniraju. Kako je smanjen promet roba i usluga, mnogi privredni subjekti su primorani da pribegavaju radikalnim merama radi uštede novca i izmirenja novčanih obaveza dospelih pre ili za vreme pandemije (otpuštanje zaposlenih, smanjenje zarade, likvidacija ili pak namerno odlaganje ispunjenja obaveze). Kako su pandemijom najjače pogođeni mali i srednji privredni subjekti (tzv. mala i srednja preduzeća), ali i velike kompanije, problem je sveobuhvatan, te bi zakonodavac trebalo da preduzme ozbiljne mere radi njegovog rešavanja.
Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama (“Sl. glasnik RS”, br. 119/2012, 68/2015, 113/2017 i 91/2019) („Zakon“) primenjuje se u našem pravu od 31. marta 2013. godine. Od tada je Zakon imao izmene i dopune u tri navrata, odnosno 2015, 2017. i 2019. godine. Međutim, čini se da, uprkos ovim promenama, Zakon idalje ima određenih nedostataka.
Ovaj Zakon donet je prvenstveno u cilju usklađivanja prava Republike Srbije sa pravom Evropske unije. Savet i Parlament Evropske unije 2011. godine doneli su Direktivu o borbi protiv kašnjenja u plaćanju u poslovnim transakcijama 2011/7/EU („Direktiva“), koja se odnosi na rokove namirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između privrednih subjekata i javnog sektora, unutar javnog sektora, kao i privrednih subjekata među sobom.
Pravna regulativa
Zakon navodi da, ukoliko ništa nije ugovoreno, ili ne postoji pisani ugovor, ili je, pak, ugovoren duži rok, u komercijalnim transakcijama između privrednih subjekata (ugovorima u privredi tj. trgovinskim ugovorima u prometu roba i usluga uz naknadu) primeniće se imperativni zakonski rok od 60 dana od dana ispunjenja obaveze, odnosno prijema fakture u zavisnosti od toga koji se trenutak dogodio kasnije.
Nejasno je zašto zakonodavac određuje da se, ako nema pisanog ugovora, primenjuje rok od 60 dana, a ne rok koji su ugovorne strane usmeno dogovorile. Treba imati u vidu da su usmeni ugovori punovažni i da proizvode dejstvo, osim ako zakonodavac propisuje posebnu formu. Ne može se smatrati da ništa nije ugovoreno u pogledu roka plaćanja, ako nema pisanog ugovora. Nakon isteka roka od 60 dana dužnik pada u docnju i poverilac ima pravo na zateznu kamatu.
Direktiva, za razliku od Zakona, propisuje rok od 30 dana, i to ako datum plaćanja, odnosno, rok plaćanja nije utvrđen u ugovoru, ili je utvrđen duži rok, nakon kojeg poverilac ima pravo na zateznu kamatu i to od datuma prijema fakture ili ispunjenja obaveze, u zavisnosti od toga šta se kasnije dogodilo. Čini se da naš zakonodavac neopravdano dvostruko povećava rok posle kojeg poverilac ima pravo na zateznu kamatu, ne uzimajući u obzir odredbe Direktive, po čijem uzoru Zakon i treba da reguliše rokove plaćanja novčanih obaveza.
Takođe, jako bitna razlika između Direktive i Zakona jeste da Direktiva, osim što određuje da će se, ako ništa nije ugovoreno, primeniti rok od 60 dana, dopušta ugovaranje i dužih rokova, osim ako to nije posebno nepravedno prema poveriocu. Zakon, za razliku od toga, dopušta ugovaranje dužeg roka samo ako dužnik obezbedi bezuslovnu, neopozivu bankarsku garanciju naplativu na prvi poziv ili menicu avaliranu od strane banke.
Dakle, Direktiva ipak uzima u obzir slobodu ugovaranja kao jedan od najvažnijih vidova autonomije volje i dopušta ugovaranje dužih rokova. Zakon, pak, to zabranjuje, osim u propisanoj situaciji, te poverilac i dužnik ne mogu da ugovore duži rok, čak i ako je to u interesu obe ugovorne strane (npr. i poveriocu i dužniku odgovara da se ugovori odloženo plaćanje na 6 meseci).
Diskutabilno je da li zakonodavac ima pravo da na ovaj način ograničava slobodu ugovaranja, u težnji da zaštiti mala i srednja preduzeća („MSP“), a ne uzimajući u obzir da može doći do situacije gde je za obe ugovorne strane povoljniji duži rok. Po našem mišljenju, zakonodavac je trebalo da ostavi mogućnost primene principa autonomije volje u transakcijama između subjekata u privatnom sektoru, ostavljajući njima da definišu rok koji nalaze odgovarajućim. Sa druge strane, zaštita MSP mogla je biti postignuta definisanjem odredbi kojima bi se dužnik obavezao da dug otplati u roku od 60 dana u slučaju da nikakav rok nije ugovoren između samih strana. Uprkos tome, smatramo da se zakonodavac nerazumno umešao u ugovorni odnos između dve strane u privatnom sektoru, potiskujući njihovu volju, čime su narušeni osnovni principi ugovornog prava.
Dalje Zakon propisuje da je, ako je ugovoren duži rok, imperativni rok za plaćanje novčanih obaveza između javnog sektora u komercijalnim transakcijama 60 dana od prijema fakture ili ispunjenja obaveze, u zavisnosti od toga šta je nastupilo kasnije. Rok od 45 dana od istog datuma Zakon propisuje kada je poverilac novčane obaveze privredni subjekt, a dužnik javni sektor. Ako je dužnik Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje i Republički fond za zdravstveno osiguranje, onda je rok za izmirenje novčane obaveze 90 dana od prijema fakture ili ispunjenja obaveze.
Sledeća razlika između Direktive i Zakona čini se najvećom, a tiče se kompenzacije troškova koju poverilac ima pravo da zahteva od dužnika, kao svojevrsnu novčanu kaznu za zakašnjenje u ispunjenju novčanih obaveza – kako je definiše Vrhovni kasacioni sud u odgovoru na pitanja privrednih sudova.
Kompenzacija, ili jednokratna paušalna naknada – kako se još naziva u literaturi, dosta je krititkovana od pravnih eksperata u Republici Srbiji. Naime, novčana kazna nije uobičajena za građansko pravo, a još manje za trgovinsko, u sferi privatnopravnih odnosa, te stručnjaci s pravom pokušavaju da utvrde njenu pravnu prirodu. Ona je u Zakonu navedena u fiksnom iznosu od 20.000,00 RSD, dok Direktiva propisuje da ona iznosi 40 EUR. Da se primetiti da nije mala razlika u pitanju.
Postavlja se pitanje da li je iznos koji predviđa naš Zakon preveliki, ili pak Direktiva određuje suviše mali iznos.
Pravo na jednokratnu paušalnu naknadu poverilac ima uvek kada dužnik zapadne u docnju, tj. zakasni sa plaćanjem novčane obaveze. I Zakon i Direktiva je određuju u fiksnom iznosu, ali je Direktiva definiše kao naknadu za sopstvene troškove poverioca. U tom smislu, pravo na naknadu treba tumačiti kao jedan vid internih troškova koje je poverilac imao radi naplate potraživanja (npr. provera poslovnih knjiga, slanje opomene dužniku i sl.). Ovde nisu uključeni dodatni troškovi poverioca van njegove interne organizacije, u smislu angažovanja advokata, ili agencije za naplatu dugova i sl. Poverilac ima nezavisno pravo na naknadu i tih troškova. S druge strane, ne čini se da je kompenzacija propisana Zakonom u svojoj prirodi trebalo da služi samo pokrivanju gubitka poverioca u vezi sa internom naplatom duga. Imajući u vidu iznos (20.000,00 RSD), više izgleda kao ozbiljna kazna, od koje će poverilac sigurno profitirati, a ne samo pokriti gubitke. Još jednom, ovo je u suprotnosti sa opštim principima Zakona o obligacionim odnosima, budući da ovaj Zakon propisuje da niko ne sme da stiče korist od štete koju je podneo, iako ima pravo na povraćaj iznosa koji je potreban za pokrivanje štete, i ne više od toga.
Dakle, jednokratna paušalna naknada, prvo, ne treba da služi svrsi kažnjavanja dužnika, a drugo, ne treba da služi svrsi bogaćenja poverioca, već samo namirenja njegovih internih troškova. Ovome u prilog ide i činjenica da ni Direktiva ni Zakon ne uređuju plaćanje naknade u procentu od novčane obaveze (kada bi se mogla tumačiti kao novčana kazna), već u fiksnom iznosu.
Može se zaključiti da je iznos od 20.000,00 dinara preveliki iznos za naknadu internih troškova poverioca, jer on nije namenjen kažnjavanju dužnika, iako se njime nekada dužnik može odvratiti od kašnjenja, pogotovo kada je iznos njegove novčane obaveze manji od 20.000,00 dinara. Ako iznos novčane obaveze značajno prelazi 20.000,00 dinara, teško je očekivati da će iznos od 20.000,00 dinara odvratiti od zakašnjenja u plaćanju, ako je on računao da kašnjenjem može ostvariti određeni profit. Umesto propisivanja fiksnog iznosa kompenzacije, zakonodavac je trebalo da razmotri uvođenje plaćanja novčane kazne u procentu od iznosa novčane obaveze, čime bi se dužnici velikih suma odvratili od kašnjenja, što je prvenstveno cilj i ovog Zakona, a i Direktive.
Kao poslednju stavku, Zakon uvodi i prekršajnu odgovornost dužnika novčane obaveze koji kasni sa plaćanjem. To se u praksi dešava samo ako poverilac odluči da podnese prekršajnu prijavu, jer niko od organa ne postupa po službenoj dužnosti povodom ovog prekršaja. To je još jedna neuobičajena odredba, da dužnik novčane obaveze mora da plati državi jer kasni sa ispunjenjem novčane obaveze u privatnopravnom odnosu. Najveći paradoks jeste što u izvršnom postupku potraživanja koja ima Republika Srbija spadaju u prioritetni red namirenja u odnosu na ostale poverioce, te čak i ako poverilac novčane obaveze podnese prekršajnu prijavu i sud utvrdi da zaista postoji prekršaj, država će se pre namiriti u odnosu na poverioca novčane obaveze, koji tada ima još manje šanse da namiri svoje novčano potraživanje. Iz tog razloga zakonodavac mora ozbiljno da razmotri izmenu i dopunu ovakvih odredbi.
Zaključak
Zakonodavac je napravio značajan korak u sprečavanju zakašnjenja u plaćanju novčanih obaveza, ali mora još mnogo toga da razmotri da bi Zakon dostigao nivo uređenja rokova u Evropskoj uniji. Iz tog razloga, stalno se mora raditi na unapređenju ovakvih pitanja i ići u korak sa pravom EU, jer se jedino kada dužnici na vreme plaćaju svoje novčane obaveze može osigurati da privreda ostane stabilna i zdrava.
