Kada je reč o dešavanjima vezanim za istraživanje svemira, malo ih je tako napetih, uzbudljivih i rizičnih kao što je to sletanje NASA rovera pod imenom „Istrajnost“ na Mars 18. februara 2021. godine.
Ne samo što sletanje NASA letelice na krater Jezero, koji je tako nazvan po maloj opštini u Bosni i Hercegovini, omeđenoj dolinama Une, Save i Neretve, otvara mogućnost da naučnici otkriju ima li života na Crvenoj planeti, već je ovo ujedno i prilika da se za ovu malu opštinu čuje van Balkana.
Ali kako uopšte pravo funkcioniše u svemiru?
Danas se države i kompanije nadaju da će uzeti uzorke asteroida sa Marsa i Meseca, i doneti na Zemlju retke minerale za dalja istraživanja. Druge se nadaju da će osnovati svemirske kolonije koje bi opstale zahvaljujući rudarenju i ekstrakciji kiseonika i vode iz svemirskog kamenja. Pitanje je, međutim, kako pravično definisati „Ko poseduje prava na minerale?”, „Čije je to tlo?“, i „Čiji su asteroidi?“.
Izazov u pogledu pravnog uređenja i upravljanja u svemiru ogleda se u tome što su osnovni zakonski okviri svemirskog prava utanačeni tokom Hladnog rata. Prvi međunarodni pokušaj da se reši pitanje vlasništva nad imovinom u svemiru materijalizovao se 1967. godine, kada su Ujedinjene nacije inicirate potpisivanje Sporazuma o svemiru (čiji je zvanični naziv: Sporazum o principima aktivnosti država u pogledu istraživanja i korišćenja svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela). Sporazumom je svemir određen kao „pokrajina celog čovečanstva“, i u njemu se navodi da nijedna nacija nema suverenitet na Mesecu, iako je propušteno da se jasno propiše da ga nemaju ni pojedinci. Sporazumom se zabranjuje svim državama da prisvajaju teritorije u svemiru. U članu 8 ovog Sporazuma, primera radi, države se obavezuju da „zadrže nadležnost i kontrolu“ nad objektima i osobljem koje lansiraju u svemir. Sporazum je ratifikovalo 109 zemalja, ali problem leži u mogućnosti bilo koje zemlje da povuče svoj potpis uz godinu dana raniju najavu.
Međutim, naša stvarnost istraživanja svemira u 21. veku je veoma drugačija od one u trenutku kada je Sporazum, šezdesetih godina prošlog veka, prvobitno sastavljen kao autoritet u oblasti svemirske politike. Teme kao što su turizam, rudarstvo, kolonizacija i vlasništvo u svemiru imaju pravne, etičke i filozofske implikacije koje privlače podjednaku pažnju političara, pravnika, akademske zajednice i medija. Međutim, u osnovi svega toga nalazi se drugačiji profil onih koji učestvuju u aktivnostima u svemiru. Nekada prvenstveno domen u kome se angažovao elitni broj država, svemir je danas postao pristupačan za mnoge države i niz nedržavnih entiteta, kao što je, recimo, kompanija SpaceX Elona Maska.
Ujedinjene nacije su 1979. godine predložile „Sporazum o aktivnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima“, tj. takozvani Sporazum o Mesecu. Novi sporazum unapredio je originalni Sporazum o svemiru dodavanjem novih odredbi, kao što su:
- zabrana korišćenja meseca i nebeskih tela u vojne svrhe, uključujući testiranje oružja i vojne baze;
- zabrana svih istraživanja i korišćenja Meseca i drugih nebeskih tela bez odobrenja ili koristi drugih zemalja;
- proglašenje Meseca i njegovih prirodnih resursa „zajedničkim nasleđem čovečanstva“, tako da nijedna država ni organizacija ne mogu da proglase „svojim“ resurse raspoložive na Mesecu.
Cilj Sporazuma je da se kontrola nad istraživanjem i korišćenjem Meseca i drugih nebeskih tela prebaci na međunarodnu zajednicu. Bez odobrenja ili koristi svih zemalja, nijedna zemlja ne može da koristi Mesec i njegove resurse. Nažalost, ratifikacija Sporazuma nije uspela, budući da ga je potpisalo samo 18 zemalja.
U svetlu najnovijih dešavanja, nameće se kontroverzno pitanje da li je postojeći sistem svemirskog prava dovoljno snažan da podnese izazove 21. veka, odnosno da li je potreban neki alternativan zakonski okvir. Iako se mnogi međunarodni propisi, principi i sporazumi u oblasti javnog prostora suočavaju sa izvesnim izazovima, imajući u vidu da novi javni i privatni entiteti postaju sve aktivniji i odlučniji, svemir ostaje posebno izložen jakoj konkurenciji.
Jedan od najvažnijih principa međunarodnog prava koji je primenljiv na svemir jeste „zajedničko nasleđe“. Pricip zajedničkog nasleđa je prvi put promovisan tokom šezdesetih godina 20. veka i primenjen je na morsko dno. Slični termini koriste se i u Sporazumu o svemiru i u Sporazumu o Mesecu. Principi zajedničkog nasleđa obuhvataju neprisvajanje resursa, deljenje koristi, i povezane principe poput slobode naučnog istraživanja, slobode pristupa, i prava upravljanja zaštitom životne sredine.
Još jedno ključno pitanje u svemirskom pravu jeste razlika između civilnog istraživanja koje je predstavljeno u Sporazumu Artemis (principi saradnje u civilnom istraživanju i korišćenju Meseca, Marsa, kometa, i asteroida u miroljubive svrhe, koji se zasnivaju na Sporazumu o svemiru iz 1967. godine) i korišćenja svemira za vojne aktivnosti. U obe oblasti predstoji još dosta posla – prvo je potrebno razjasniti da li su prethodno definisani sporazumi odgovarajući za širenje civilnih aktivnosti, uključujući rudarenje u svemiru u skladu sa principima zajedničkog nasleđa; drugo, potrebno je definisati nivo prihvatljive militarizacije svemira, u oblasti koja se tradicionalno smatra rezervisanom za miroljubive svrhe.
Dok se ne usvoje prvi svemirski zakoni, još uvek nije (potpuno) nezakonito kupiti papir za samo nekoliko stotina evra, na kome piše da ste vlasnik parcele na Marsu ili da je neka zvezda dobila ime po vama, ali ne zaboravite da zvezde same po sebi nisu na prodaju.
Na kraju krajeva, jednoga dana možda naiđemo na druge inteligentne vrste i civilizacije u svemiru, pa se treba zapitati kako bi se njima dopali naši zakoni i „tapije“.
